Nađa Oglečevac: „Tišina“

Čula sam tišinu.

Čula sam svaki njen šapat,

sve njene glasove koji su mi govorili da legnem sa njima u beskrajni mrak.

Obećaše mi dodire melanholije,

užitke koje mi bijedni život nikada neće pružiti.

„Nemaš se čega odreći, nemaš čime napojiti tu apsurdnu dušu.

Pridruži se nama umjetnicima beznađa, prljava dušo.“,

kroz jecaje čuh njihovu ugašenu bol.

Šake sam opteretila tišinom,

progutah je u sekundama koje sam brojila danima.

Svaki zalogaj sam zalijevala

svojom beskorisnom egzistencijom,

svaki nagon nagon na povraćanje suzbijah

nadom da nakon ovoga bol prestaje.

Nestalo je.

Krici, bol, vapaji koji mole za spas.

Tišinu više ne čuh

jer, eto, postadoh ona.

Postadoh njen glas,

umjetnik beznađa

koji je bio previše krhak za svijet bez nje.

Nađa Oglečevac završila je Srednju medicinsku školu u Sarajevu. Studentica je Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu na Odsjeku za književnosti naroda Bosne i Hercegovine. Piše poeziju i prozu. Živi u Sarajevu.