Poezija: Sabrija Karahmet
ČARDAK
Izađe mi na san
Bistrim potokom
I mirnom rijekom
Omeđen
I krošnjama trešanja
I kestenova
Zaklonjen
Čardak
Vrata se otvoriše
Sama od sebe
A u malom hodniku
Česma
Nisko korito
I drvena skemlija
Čekaju
Iza drugih vrata
Što se opet sama otvoriše
Tišina i mir
I miris ovnaka
Dopire sa stare peći
Iz koje huči vatra
Na desnom duvaru
Drvena stalaža
Knjigama ispunjena
A na samom vrhu
Na počasnom mjestu
U peškir mirisni umotana
Knjiga U Koju Sumnje Nema
Nasred sobe
Na mangali
Punoj žeravice
Puši se vruća kahva
U dva findžana
Razlivena
Stara je sećija
Dva duvara opasala
Jastucima slamnatim
A iznad starog pendžera
Zlatovezom vezena
Levha
“Vrijeme”
Na sećiji
S rukom na koljeno oslonjenoj
Koja tespihu mira ne da
I pogledom
Kroz pendžer odaslanim
U beskraj
Sjedi starac
Selam mu nazvah
Prsti mu se drhtavi
Na tespihu umiriše
Polahko se okrenu
Pogleda me
Zaprepašteno
I nestade
Čehru sam njegovu
Ne tako staru i blijedu
I onu bradu
Ne tako sijedu
Čini mi se
Jednom
U mirnoj vodi
Vidio
RAKOV HOD
Predmet su moga prezira
Oni, naizgled, dobronamjerni
A, zapravo, drski ljudi
Koji mi imaju običaj reći:
“Treba zaboraviti prošlost
Treba gledati u budućnost”
Jer, šta je nego drskost
U ovome vremenu
I u ovome prostoru
Meni
I onima od kojih sam
I onima koji su od mene
Tako nešto reći
A više se nikad neće desiti
Da ja
I oni od kojih sam
I oni koji su od mene
Lice svoje
Ka budućnosti okrenemo
Mi ćemo odsad ka budućnosti
Uvijek unatrag ići
Uvijek u prošlost zagledani
I ni koliko jedan treptaj nećemo
Pogled svoj
S prošlosti smaknuti
Jer je pitanje moga opstanka
I opstanka onih od kojih sam
I onih koji su od mene
Da jednom zauvijek naučimo
Rakov hod
Sabrija Karahmet rođen je 8. 11. 1971. godine u Zenici, gdje je završio osnovnu i srednju školu. Po zanimanju je policajac. Piše i poeziju i prozu. U pripremi je knjiga kratkih priča Priče iz retrovizora u izdanju BZK “Preporod” Zenica, a za koju je recenziju napisao Abdulah Sidran.
