Izbavi me babo iz Saraj'va, bolest hara
Kad Saraj’vo kuga morijaše,
Pa pomori i staro i mlado,
A rastavi i milo i drago….
***
Kad Mostarom mora morijaše,
Sve nošaše a ne izbiraše…
Kad je kuga u Hlijevnu bila,
Pomorila u majke jedinka,
Za njim žali ostarila majka,
Za njim žali jauklija mlada…
Kad nastala osma godinica,
U Čajniče kuga udarila,
Kuga mori i staro i mlado,
A rastavlja i milo i drago.
Razbolje se Nebija divojka…
***
O Saraj’vo što si potavnilo?
Ili te je vatra sagorila,
Ili te je voda poplavila,
Ili te je kuga pomorila?
Da je mene vatra sagorila,
Barem bi mi dvore ponovila,
Da je mene voda poplavila,
Barem bi mi oprala sokake,
Već je mene kuga pomorila,
Pomorila i stare i mlado,
Rastavila i milo i drago…
***
Kad morija Mostar morijaše,
Pomorila dizdareve dvore.
Do dva brata na avliji kuplju,
Dvije neve u zelenoj bašči,
Dvije seke pod bijelom kulom.
Kad starijeg brata ponesoše,
Pred njim dobra konja povedoše,
Kad mladega brata ponesoše,
Pred njim zelen bajrak razaviše,
Kad stariju nevu ponesoše,
Pred njom nose kutiju prstenja,
Kada mladu nevu ponesoše,
Pred njom nose od zlata siniju,
Kada dvije sake ponesoše,
Pred njim’ nose orahovu granu,
I na gradi ruho djevojačko.
Pratio ih ostario babo,
“Sretan li sam, milom Bogu fala,
Dva sam sina na vojsku spremio,
Dvije neve u rod povratio,
Dvije šćeri svati odvedoše,
Kako babu obilazit’ ne će”
To izusti i dušicu pusti,
I umrije ostario babo…
***
O Saraj’vo cvalo ne rađalo,
Jangija ti sagorila dvore,
A voda ti odnila dućane,
Prodrla ti kuga bazerđane,
Kad u tebi pravde ne imade;
Momci žene sumbul-udovice,
A udovci lijepe divojke…
***
Jesi l’ oni vakat zapamtio,
Kad Saraj’vo kuga morijaše,
Pa umori pašu Ibrahima,
I njegova dva blizanca sina…
***
Bavi mene babo Hasanaga,
Bavi mene babo iz Saraj’va,
Često kuga Sarajevo mori,
Ja se bojim da me ne umori…
***
Kuga mori silno Sarajevo,
Pomorila i staro i mlado,
Rastavila i milo i drago,
Umorila mlada Matijaša…
***
Šta je kuga učinila kvara,
Po bijelu šeher Sarajevu,
Za tri crne i gadne godine
Za trides’ se davranisat neće.
Umorila pašu Ibrahima,
Umorila mullu sa mešćeme,
Umorila sarajskog muftiju,
Dva pašina odnijela sina,
Gazganiji temelj iskopala,
Pomorila dvadeset hiljada,
Levendana, aga i ajana,
I ostale sarajske gospode,
Dodijala i tici na grani,
Kamol’ ne bi pustom Sarajevu…
***
Vedro bilo, pa se naoblači,
Milo bilo, pa se izopaći,
Kuga mori sve četiri strane,
Sve pomori i staro i mlado,
A rastavi i milo i drago,
Što j’ ostalo ne valjade,
Osim jedan Čelebija Niko…
***
A moj Mujo za kratko ti bilo,
Zemlji pao, a kugi dopao,
Koliko je u mahrami žica,
Toliko te hvatalo groznica,
Koliko je na jagluku grana,
Toliko ti se otvorilo rana,
Koliko je na gradu nefera,
Toliko te vidalo Berbera…
Avdi paéa vojsku potegao,
***
A kad dvan’est izajde godina,
Sultanu se pobaja ordija,
Dvan’es’ hiljad’ umr’ Krajiénika…
Jesi l’ čuo šta j’ u Turak’ bilo,
Na Turčiju pomor udario.
U staroga hodže Ćuprilića,
Gdje je bilo hiljadu kavaza,
Danas hodža nema ni jednoga,
Svih mu ih je kuga pomorila
Turcima sam vakat ufatila,
Eno paše hasta u konaku…
***
A muftiji suze udariše,
O Travljani sam vas Bog ubio,
U Travnik se kuga uselila,
Potribila po njemu junake…
***
Tuda niče trava ćemerika,
Tud hodaju kugini svatovi,
Tuda stuhe mrtvim vodu nose…
***
Ćeraj kugu iz tora, da ne bude pomora,
I po gumnu trvora, i po kući umora,
I po selu obora, po čeljadi pokora.
Već potraži javora, pa uš’jeci podvora,
Pa ga pobi kod flora, i priveži šarova,
I popova garova, pa će nestat pomora,
I po gumnu trvora, i po kući umora,
I po selu obora, po čeljadi pokora,
Kugetine iz tora!
Fotografija: Arhiv Zorana Taradea
