HALILOVIĆ: Nudim tišinu za stan i hranu

EGZISTENCIJA 

Samo sekvoja ima ožiljke od gromova, ali to ne podstiče njenu gordost.

I Ništa ne kazuje da je sekvoja Nešto o čemu moram kazivati. Sekvoja nije pitanje egzistencije. Sekvoja proizvodi mladice kad je živo tkivo ispod kore izloženo svjetlosti. Jedna sekvoja među sekvojama i jedna travka u travama – i jednoj i drugoj pripada broj jedan.

Koji sanja sekvoju – umrijeće. Koji ne sanja sekvoju – umrijeće. Zašto onda kazujem o sekvoji? Bilo je zaluđenih koji su prinosili žrtve sekvoji. Danas im Niko imena ne spominje.

Žilava i stamena, ali bila je i ostaće bespomoćna. Čak ni svoju laku sjenu ne može baciti na koju hoće stranu.

Zapremina najveće sekvoje dovoljna je za izradu devet milijardi čačkalica. Zašto ekonomisti smatraju da devet milijardi čačkalica vrijedi više od jedne sekvoje?

Aristotel u Metafizici ne spominje sekvoju.

Šišarka sekvoje sićušna je kao kliker što me goni da o njoj mislim.

Indijanska plemena Tolova, Jurok i Čilula živjela su gdje Sunce zalazi, tamo iza ogromnih sekvoja i rezbarila kanue od palih stabala.

Mnogi kopači koji su odustali od zlata postali su drvosječe. I svaki koji bi ginuo od sekvoje ubačen je u sanduk od sekvoje.

Zamisli kad bi sekvoja tri hiljade godina pisala dnevnik. Možda ne bi jednolično pisala kako svakoga dana crpi vodu i mineralne soli, raste i traje. Da li sekvoju možemo smatrati nepismenom?

Sa sekvoje na sve strane pruža se odličan vidik, ali sekvoja ima jedno oko manje od Kiklopa. Gledao sam kravu koja se češe prislonivši leđa uz stablo jabuke. Nema pouzdanih podataka da se dinosaurus češao prislonivši leđa uz stablo sekvoje.

Da li dan sekvoje može stati u 24 sata?

Na hartiji proizvedenoj od sekvoje mogu se štampati egzistencijalističke knjige, a tako lako je nadživela Kamija, Sartra i Hajdegera.

Ma koliko okružena mladim i starim stablima svoje vrste, jedna sekvoja je usamljeni pojam. Kazujem uz pomoć sekvoje, ne o njoj.

 

NA PLANINI, POD GROMOVIMA, PREDAK MOJ

Lak kao grančica. Predak moj.

Tvrdo ralo, mršavi volovi.

Stalno je čistio njivu od kamenja

kao da je kamenje rađala.

A pod gromovima življaše, spokojan.

 

I vuk i poreznik nasrtali mu na ovce.

Znao je. Predak moj. Njemu nije pripadalo Ništa

što nije mogao da odbrani.

Zaspao bi umoran, a budio se gladan.

Svakog dana i svake noći nad njim se igrao

nebeski elektricitet. Siktale su munje.

 

Predak moj, spokojan. Nikada nije čuo riječ struja.

I nije imao nikakavih vijesti osim snova.

 

Vodio je ljubav

žustro i često. Čim bi djeca odrasla da ga u noći mogu čuti,

to je bio znak da ih treba ženiti i udavati.

 

Predak moj. Lak kao grančica.

Živio na planini, među čajevima, pod oblacima.

Gromovi mu kolo igrali oko glave.

 

Zašto je bio spokojan?

Nije se uzdao u gromobran već u

Boga.

17.5. – 13.10.2016.

 

UPUTSTVO PUTNIKU

Ti, neznani putniče, koji Balkan obilaziš

preko raznih turističkih agencija,

drži se morskih obala!

 

Oni što love lukavu plavu ribu,

udicama i mrežama zauzeti,

nemaju vremena za velike zločine.

 

Lako ćeš proći i ravnicama,

Narod se drži za motike i plugove.

 

Tvoja krv je na rukama

dokonih stočara u planini.

Jer sama im krava ode na ispašu,

i sama se predveče vrati.

 

IZNUTRA

Izvan teži da vidi šta je

iznutra – svjedok mi je crv u jabuci.

Kiša bi da pokvasi

unutrašnjost kabanice. Koža se predstavlja

kao pokazatelj unutrašnjih oboljenja.

Riječ oponaša značenje. U naru živi narod.

Okolni vazduh želi biti vazduh u lopti.

Krv prosuta u klanici zavidi onoj krvi koja teče

u klaničkom radniku.

Košpica u trešnji je plemkinja,

ali čim je ispljuneš postane nepotrebna.

Niko nije sačuvao sjećanja iz majčine utrobe. To je

neoboriv dokaz. Nešto se time može dokazati,

ali ne znam šta.

 

 DVADESET ZLOČINA

                                      Ležanje na jajima traje normalno 21 dan.

                                      Wikipedia, Domaća kokoš

Aristotel. O njemu danas mislim.

On je rekao: Mi smo ono što uzastopno činimo. Perfekcija,

Dakle, nije djelo; ona je navika.

Imao je sklonost da opiše stvari i događaje.

Opisao je retoriku, poetiku, metafiziku, logiku, ali

Opisao je i šta se dešava unutar jajeta.

Kako u jajetu od zametka nastaje pile? Zapitao se jednog dana

I tog istog dana je nalegao dvije kvočke.

Pratio je šta se dešava u jajima.

Svakog dana otvarao je po jedno jaje

i opisivao svaki stadijum nerođenog pileta.

U tu svrhu, dvadeset dana je morao slomiti po jedno jaje,

zaustaviti po jedan život.

Kriv je. Aristotel.

O njemu danas mislim.

Imao je sklonost da opiše stvari i događaje.

On nikad nije rekao: budi nevin i bićeš glup.

 

ČVOR KOJI SE PRIBLIŽAVA

Nož je taj koji odlučuje o hljebu.

I sve što se dešava

dešava se nakon nečega.

Kao leptir proboden čačkalicom

uzdam se u svoje šare – egzotika naivnosti.

Niko nije dovoljno hrabar da kazuje ono što zna.

U tamnim sobama: žica, seks, pupak i san.

Ko je zidao tamne sobe zaklinjući se u svjetlost?

Vezao sam sebe u čvor da bih ličio na čvor koji mi se približava.

Izlazim iz biološke zamke, padam u papirnu zamku. Baza podataka

prima i odbacuje koga hoće. Jezik pamti. Jezik zaboravlja.

Lavež ostane u ušima i tumara u žilama.

Putovao bih na četiri točka, ali svaki ide na svoju stranu.

Literatura ima alat koji se kruni.

Teorija raste kao tijesto, a sve je manje ljubavnih stihova.

Postoje vulkani pod ledom (o tome u četiri oka).

Bodler dobacuje mrvice. Lao Ce dobacuje kapljice.

Jedan korak na današnjem putu

sadrži sve prethodne korake

na svim prethodnim putevima.

Penjem se uz DNK lanac. Moja koža visi u prošlosti

a raspada se u budućnosti.

Život se pravi od brašna. Brašno se pravi od baruta.

Nudim tišinu za stan i hranu. Dan je porez na noć.

Gori sam od onih koji me mrze.

 

NEKA ŽENA I JA

U autobusu

neka žena, pored mene, čitala je moju knjigu.

Čitala je moje riječi.

A ja sam ćutao, znatiželjan:

nepoznata žena i moja knjiga

i ja koji sam nepoznat toj ženi.

 

Bio sam postiđen kao kad bi plod

gledao roditelje u trenu kad ga začinju.

 

Trajalo je to. Žena je čitala. Čitala.

Kao kengur, skakutala je sa stiha na stih, sa lista na list.

Potom je pribila moju knjigu na grudi

i putovala.

 

Mislila je Nešto.

 

Bio sam siguran kao mladunče kengura

u vreći svoje matere.

 

P.S.

Bila dva

istomišljenika.

Prvi je posumnjao u drugog.

Drugi

je posumnjao u sebe.

Taj drugi,

to sam ja.

 

Enes Halilović, pripovjedač, romansijer, pjesnik i dramski pisac, rođen je 5. marta 1977. u Novom Pazaru. Poezija: Srednje slovo (1995, 2016), Bludni parip (2000, 2017), Listovi na vodi (2007, 2008, 2008), Pesme iz bolesti i zdravlja (2011) i Zidovi (2014, 2015). Zbirke priča: Potomci odbijenih prosaca (2004), Kapilarne pojave (2006) i Čudna knjiga (2017, 2018). Drame In vivo (2004) i Kemet (2009, 2010). Romani Ep o vodi (2012) i Ako dugo gledaš u ponor (2016, 2017).  Osnovao je književni časopis Sent i književni web časopis Eckermann. Priče, poezija i drame Enesa Halilovića objavljene su u zasebnim knjigama na engleskom, poljskom, francuskom, makedonskom, turskom, albanskom i bugarskom jeziku, a proza i poezija je prevođena na engleski, njemački, španski, ruski, arapski, turski, francuski, poljski, rumunjski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski, grčki, bugarski, katalonski, romski, danski, portugalski, italijanski, bjeloruski, armenski i latinski jezik. Halilović je zabilježio 172 narodne zagonetke koje je objavio sa Elmom Halilović u koautorskoj knjizi Zagonetke (2015). Dobitnik je Zlatne značke za doprinos kulturi kao i književnih nagrada „Meša Selimović“, „Branko Miljković“, „Đura Jakšić“, „Ahmed Vali“, „Stevan Sremac“ i „Zlatno slovo“, a za urednički rad u Sentu dobio je nagradu „Sergije Lajković“.

Preuzeto iz: Godišnjak BZK Preporod 2018.