ČUVIDINA: Sarajlije iđu na vojsku protiv Srbije

Umihana Čuvidina — rođena u Sarajevu oko 1794. Umrla u Sarajevu oko 1870. Grob joj je “pod gajem na Hridu”. “Umihana se rodila na Hridu, a rodna kuća joj je bila na uglu Muzejinova sokaka. Čuvide (zato: Čuvidina, a ne Čujdina), njena porodica, bavili su se aščijskim a kasnije bostandžijskim obrtom. Umihana je bila zaručena s Mujom Čamdži-bajraktarom, Sarajlijom, koji je 1813., za srpskog ustanka, poginuo pod Loznicom u vojsci Ali-paše Derendelije. Od velike žalosti Umihana se nije htjela nikad udavati, pak je počela pjevati pjesme o svom junački poginulom zaručniku. Jedina njena, izgleda u izvornom obliku, sačuvana pjesma jest epos od 79 stihova u osmercu i desetercu pod naslovom "Sarajlije iđu na vojsku protiv Srbije", što ga je pjesnikinja spjevala prije nego joj je poginuo zaručnik (...) Naš svijet je mnoge Umihanine pjesme ponarodio i danas se one smatraju narodnim.” (Muhammed Hadžijahić, 1936.)
 ČUVIDINA: Sarajlije iđu na vojsku protiv Srbije

Evo danas sedam godin’dana
Kako cvili bosanska fukara:
Niti ima paše ni vezira,
Dok ne dođe paša Ali-paša,
A čim dođe paša Ali-paša,
On popisa svu butum Krajinu,
Svu Krajinu i Hercegovinu,
Najotragu mlade Sarajlije,
Sarajlije, mlade jeničare
I pred njima gazi Memiš-agu.

Kad to čuli jeničari:
Zlatne poše razmotaše,
Čiverice obukoše;
Al-biniše poskidaše,
Zagarije obukoše;
Aga-šalvar iskidaše,
Gazalice obukoše;
Kajsarlije iskidaše,
Kaišlije pritegoše.
I pođoše jeničari
I pred njima Memiš-aga.
Kad su bili uz Kovače,
Govori him Memiš-aga:
– Djeco moja, jeničari,
De dva i dva zapjevajte,
Domovinu rasplačite.
Zapjevaše jeničari:
– Naše majke ne plačite,
Naše seke ne žal’te nas,
Naše drage ne čekajte,
Naše ljube, udajte se.
Mi ćemo se iženiti,
Pod Loznicom u polju zelenu.
I odoše jeničari.
Iz Saraj’va rano podraniše,
Na Glasincu konak učiniše,
Kod Sokoca, vrela studenoga.
Sa Glasinca rano podraniše,
U Kasabi konak učiniše,
Iz Kasabe rano podraniše,
Kod Zvornika konak učiniše,
A otalen rano podraniše,
Pod Loznicom konak učiniše.
Tu su bili tri bijela dana,
Dok im stiže paša Ali-paša.
A čim dođe paša Ali-paša,
On zametnu tunhazli ćupriju
I premetnu mlade jeničare:
Najnapreda Čamdži bajraktare,
A za njime Pinjo bajraktare,
A za njime Ahmet bajraktare,
A za njime aga Memiš-aga,
A za njima mladi jeničari.
Čim priđoše kavgu zaturiše
I nadbiše Srbadiju mladu,
I siđoše stolnu Biogradu.
Tu su bili preko mjesec dana.
Skupiše se Sarajke djevojke,
Knjigu pišu gazi Ali-paši:
– S Bogom babo, pašo Ali-pašo,
Pusti nama sve naše ašike,
Jer ostasmo mlade neudate.
Ali-paša njima otpisuje:
– Bogom kćerke, Sarajke djevojke
Iskup’te se na Ravne Bakije
I uzmite turski abdest na se,
Dovu čin’te, od Boga išćite,
Da ja uzmem stolna Biograda,
I Semendru niže Biograda,
Pustit ću vam sve vaše ašike.
Djevojke su pašu poslušale,
I izišle na murad, na dovu,
Tu su Bogu dovu učinile.
Bog je dovu kabul učinio:
I ne prođe ni petnaest dana
Paša uze stolna Biograda
I Semendru niže Biograda.
Vratiše se mladi jeničari
Svome domu, svome zavičaju.

Podijeli

Podržite nas!


This will close in 18 seconds