ČOVJEK UJEO PSA

Danas je normalno sresti prolupana čovjeka. Kako izgleda prolupan čovjek? Pitam se ja i tražim prolupana čovjeka da ga opišem. Spremim se i krenem u čaršiju. Taman da obujem cipele, a misao mi uleti u glavu.

– E jesam mahnit čovjek! – uzviknem i lupim se šakom po čelu tako jako da odzvoni.

– Šta ga imam tražiti  kad sjedi kod mene u kući!

Fino se vratim u sobu i legnem …  Počnem da razmišljam

– E, baš sam prolup'o. Nije moje da razmišljam, a naročito ne ovako – kažem sam sebi, obučem se i krenem u čaršiju.

Šetam ja čaršijom, a čaršija k`o čaršija. Puna novinara. Inače, ovo je čaršija sa najviše novinara, a najmanje novina, i s najvećom informativnom blokadom. A šta ćeš? Čaršija k'o čaršija. I tako ja šetam i koga ću sresti – nego novinara? A novinar k'o novinar: odmah na šerbe i kahvu i započesmo eglen.

On ti meni o tešku životu novinara u ovo vrijeme ratno, i kako je on išo u školu za tog novinara. Vidim ja da imam posla sa pametnim čovjekom, pa rekoh daj da nešto naučim. Upitam ga šta je to demokracija kod njih u novinama, a on odmah nešto k'o duboko pametno – zavergla. Vergla on vergla, sve ono iz školskih skripti, pa vergla li, vergla.

– Obustavi! – viknem ja njemu kad je prekardašio. Dok god se u tim vašim novinama bude pisalo šta je kod komšije, pa tek onda šta je kod tebe, nema tu demokracije. To ti piše, samo malo drukčije, u knjigama iz historije novinarstva. Problem je što si ti čitao skripte, a ne knjige, i stoga nije ni čudo što prave novine pišu ljudi koji, po tebi, nisu novinari.

Ne bi njemu drago što baš nije previše pametan ispao, pa reče kako nije vijest to da je pas ujeo čovjeka, već je vijest da je čovjek ujeo psa.

-E, pa kad je tako – velim ja – reci mi: što vi pričate i pišete da je palo toliko i toliko granata. Rat, a vi pišete da ljudi pucaju jedni na druge. Pa neće se valjda gađati bombonama! Znači da to što vi pišete nisu vijesti!

Razvalismo mi svađu oko toga, a on samo viče da je novinar. Pa kažem mu ja da ne branim da je novinar i da su i oni ljudi, a on opet vergla li, vergla. Toliko me iznervirao da htjedoh da ga ujedem, a baš tada prođe čovjek u finu autu ispred kafane. Čaršija priča da je to auto poslao neko iz Njemačke za ranjene borce s linije. To mi dođe ko kec na jedanaest, pa upitah novinara:

– Vidje li ti ovog sa finim autom?

– Vidjeh – veli on.

– Pa šta misliš je li to vijest?

– Nije – veli on.

– Pa dobro. Znaš li šta čaršija priča?

– Znam –  reče on.

– Pa reci kad znaš – dodadoh ja.

– Priča da je nedavno svoje auto odvezao sinu dezerteru u inostranstvo, a ovo mobilisao za svoje potrebe.

– More biti tako, a ja sam čuo da mu je auto kod kuće.Vozao ga je malo prije nego što će na službeni put u posjetu porodici u inostranstvo. E, pa je li to vijest?

– Nije! – veli on.

– Kako nije? – uzviknem ja.

– Pa fino – dodade on i nastavi – to čarsija već zna. Neće im biti interesantno. U meni tada prokuha. Šćepam ga za ruku i ujedem.

– E, sad napiši, to je vijest! – ljutito rekoh, i oidoh.

DŽEMOKRATIJA

Ošo ja ljudi u njakav vilajet preko grane da se malo odmorim od nedemokracije kad ono odmah me pitaju hoću li ostati. Kontam ja šta ću reć, a jedan naš čo’j’k šapnu mi da kažem da ću ostat. Okrenem se ja prema njemu pa mu kažem da mi ne šapće jer nismo u školi na času, pa onda kažem da ću ostat. Namah meni, onako demokratski, dadoše bukadar para i rekoše da se malo odmorim. Kontam ja kako je ovo dobra prava demokratska država. Kontam ja, onako nedemokratski jer mi neki crv ne da mira pa se stalno pitam gdje to ima da ti džabe pare daju.

Prođe neki vakat te ti meni uzimaju podatke i šalju me da učim njihov jezik i o demokraciji. Učiteljica mene sve zove Huso, a piše Hoso. Ja joj stalno objašnjavam da sam ja Huso kad će ti jedan od naših meni: “Ma bolan. Tvoje se ime piše Huso. Kad se čita na njihovom jeziku to je Hiso, a ako hoćeš da se izgovara Huso onda se piše Hoso. I slušaj! Ovdje ti je demokratski da se ti zoveš kako hoćeš a oni te zovu kako oni hoće. A za to dobijaš svaki mjesec pare i šta te briga kako se zoveš.”

Teško meni na srcu pa sve se pitam nisam li ja pomalo ratovo i za to da se mogu zvati kako mi je ime i kako ja hoću da se zovem, i nisam li ja istjeran iz kuće i sve mi opljačkano samo za to što se zovem Huso, a vidi sad oni me zovu kako oni hoće. Nego velim, mani belaja i pređi preko toga. Drži nama tako učiteljica nastavu kad će najednom da mi ne znamo šta je demokracija i da to moramo naučiti ovdje. Ja namah pocrveni, počuti pa pobjeli, a u meni nešto kulja li kulja. Pođem ja lapandat na našem da to nije demokratski da mora imat argumente i slično, a naši joj pođoše prevodit.

Lapandam ja lapandam, a nit ja niti ona da popusti. Ona meni kako sam ja nezahvalan i kako su oni dali nama da imamo svoje novine i svoj radio, te da moram to, to i to ili neću dobiti socijalu. Gledam ja nju onako nedemokratski a ona mene demokratski. Mislim ja da je najbolje da onako demokratski ušutim, i da bude po demokratski po njenom pa nisam valjda u svojoj nedemokratskoj domovini pa da pričam.

Poslije škole zovne mene Džemo demokrata da dođem kod njega da naučim nešto o demokraciji. Kaže on da je ovdje bio na kursu iz demokracije, te je sve naučio. Iako je ramazan, pa ne volim po sjelima jer se sjedi i popije, a ja ne pijem, obećam ja i odem kod Džeme. Došo ja kod Džeme demokrate, a on iznio mezu i piće i pita šta ću popit. Ja njemu kažem kahvu i sok.

On meni odmah onako demokratski: “Vi fundamentalisti, niste demokratični. Hajde popij nešto, budi malo civiliziran. Budi demokrata. Kako ću ja demokrata piti, a ti da ne piješ.”

Ja ti njemu onako nedemokratski: “Svak ima svoj adet. Meni ne smeta da večeras ti piješ, a ja sjedim uz kahvu i sok. E vidiš. Dobro nek bude tako, ali hajde jednu popij. Neću o tome da diskutujem. Ti pij, ja ne želim.”

On ti meni odmah demokratski: “Vidiš kako si ti nedemokratičan. Nećeš ni da diskutiraš. Ja sam ti ovdje naučio da demokracija baš polazi od toga da ti imaš pravo i da diskutiraš. Znaš li ti da se demokracija prvo zvala Džemokracija, pa se vremenom pretvorila u riječ demokracija. A zašto se zvala džemokracija, jer to ti je prvi naš čojk Džemo što je naučio ovdje šta je demokracija. To ti je bilo vrijeme kada je on jeo samo džem. I onda je on to samo znao i pričo drugim. I onda je po njemu to dobilo ime.”

“Ja more bit da ne znam šta je demokracija”, prekinem ga, “ali sam čuo za riječ demos – narod i kratein – vladati, pa more biti da to ima neke veze i sa tom riječi”. I tako mi eglen nastavimo svako uz svoje piće, a svakih desetak minuta on će ti: “Hajde popij. Vi fundamentalisti niste ni malo demokratični. Meni da daju da odem dole u našu nedemokratičnu zemlju, ja bih odmah napravio demokraciju. Ja bih doveo svoju stranku, i onda bi bilo sve demokratski reformisano.”

“Otkud ti znaš kojoj ja stranci pripadam, kad ti se nisam izjasnio”, upadnem ja onako nedemokratski u riječ.

“Ma znam ja”, reče on onako demokratski.

“Pa dobro. Nek bude kako ti kažeš!”, rekoh ja onako nedemokratski.

“Izgleda da slabo shvaćaš”, reče ti on meni.

“Vi koji ste bili dole u ratu pa se tukli i pucali jedni na druge, vi nikako da naučite da je demokratski, brate, kad fino šmugneš u inostranstvo, kad zagusti, i pustiš njima nedemokratama da to riješe. A ti demokratski gledaš kakoš dobit socijalu i šta na crno zaradit. A kad ti pomenu domovinu onda pokaži onako demokratski kako si patriota ili domoljub. I onda samo pričaj. Ovdje i djecu uče da pričaju onako demokratski kao je pravo svakog da…”, lapanda on lapanda, a ja ti onako nedemokratski zaspa.

O AUTORU: 

Ali Faruk Biser rođen je 1956. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Doboju. Opštu i komparativnu književnost diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Studirao je godinu dana glumu na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu u klasi Kaće Dorić. Na interdisciplinarnom postdiplomskom studiju Političkih nauka u Sarajevu položio ispite i uradio magistarski rad, ali do odbrane nikada nije došlo. Radio je u Amaterskom pozorištu u Doboju i Amaterskom pozorištu “Ivo Lola Ribar” Sarajevo. U Književnoj omladini je bio predsjednik KO Doboj i član Predsjedništva KO BiH. Objavljivao književne radove u časopisima i novinama i radove o kulturnoj historiji regije Doboj. Rat provodi u Bosni i Hercegovini gdje u listu “Gradina” objavljuje ratne satire. U Norveškoj piše i režira dvije dvojezične predstave (bosanski-norveški): “Mir nemira – Ufredens fred” i “Ko si ti? – Hvem er du?” Zastupljen u “Druga svjetlost” 1983. (Zbirka radova članova Književnog kluba “Ivo Andrić” Doboj) i “Pjeva krvava Bosna” 1994. Objavio je: “Slike Bosne“ (1994.), “Grlice nad minskim poljem“ (1995., prevedena na norveški), “Fredsdrĺper“ (Kapi mira, na norveškom, 1997.), “Oni ne pucaju na nas“ (1999.), “Mistična riječ domovina“, (2009.), “Pletenica od 200 čestitki“ (2011.), “Oteta prošlost“ (2013.)