Balada “Potopnica Bisernaza”

U srid šehera, u srid Bajne Luke,

bili dvori bega Omer-bega.

U njega je sestra Bisernaza,

ja kakva je, radosna joj majka!

Po šeheru Naza primamila,

a najvećma Karaprohić Ibru.

Tome niko mani ne bijaše,

do l’ nevista Omerbegovica.

Ona kuha šekerli baklavu,

na nju meče boščaluk haljina,

pa je šalje Karaprohić Ibri,

po Lejliji, lijepoj robinji.

Ovako je njojzi govorila:

“Nosi ovo Karaprohić Ibri,

pa mu reci da mu Naza šalje!”

Kad Lejlija baklavu donila,

na dućane Karaprohić Ibri,

tude bio beže Omer-beže.

To je njemu vrlo teško bilo,

većma kalpak na oči natišće,

pa on ide svome bilom dvoru,

pa on pita svoje virne ljube:

“Što će naša kalajli tefsija,

na dućanu Karaprohić Ibre?”

Govorila Omerbegovica:

“Pitaj svoje seke Bisernaze!”

Podne biše, salle zaučiše,

side Omer avdest uzimati,

viš njeg Naza vezen peškir drži.

Na nju bratac prstom popričuje:

“Stan’ pričekaj, draga sestro moja,

dok ti bratac iz džamije dođe!”

Ode bratac u Novu džamiju,

Naza ode majki u čardake,

pa se valja majki po krilašcu.

“Šta ću sada, mila majko moja,

ne smim sada brata dočekati,

dočekati iz Nove džamije,

na me bratac prstom popričuje!”

Stara majka kazaje klanjala,

stara majka govorit’ ne može.

Skočila je mlada Bisernaza,

otvorila sepetli sanduke,

uzimala jedan aršin platna,

ona uze vidre pozlaćene,

ona ode na Vrbas, na vodu.

Vrbas vodu ‘vako zaklinjala:

“Vrbas vodo, ime plemenito,

ne nosi me dugo ni široko,

donesi me do Hotića benta!”

Zavi oči, pa u vodu skoči.

Ona mlila da niko ne vidi,

al’ to vidi Karaprohić Ibro,

sa munare ezan davajući,

pa on skoči sa bile munare

putem leti, a dolamu skida !

Društvo mlide da je poludio.

Pa upliva u Vrbas, u vodu,

traži Nazu po Vrbas, po vodi,

nigdje Naze ne moze pronaći.

Nađe Nazu pod Hotića bentom,

Iznese je vodi na obalu;

kad opazi Karaprohić Ibro,

da se Naza dušom rastavila,

ciknu Ibro kao guja ljuta,

trže nože od mukaddem pasa,

pa udari sebe u srdašce;

kako se je lahko udario,

na nožu je srce izvadio:

“Kada nije moje Bisernaze,

neka nije ni njezinog Ibre!”